Enes prenosi da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem prošao pored ljudi koje je zadesila nedaća pa je rekao: „Zar oni ne mole za spas (i blagostanje)?! (Al-Bezzar, sahih)
Za vrijeme smutnji, razumi gube smisao i duše postaju zbunjene; one ne znaju šta da rade! I u tim momentima, mnogi ljudi su neobzirni prema velikom oružju koje je sredstvo za pripremu Poslanika i ispravnih kroz vrijeme, doista to je DOVA. Allah Uzvišeni je rekao o svom Poslaniku Nuhu alejhi sellam:
فَدَعَا رَبَّهُ أَنِّي مَغْلُوبٌ فَانْتَصِرْفَفَتَحْنَا أَبْوَابَ السَّمَاءِ بِمَاءٍ مُنْهَمِرٍ
Tad je pozvao Gospodara svog: “Ja sam poražen, zato pomozi.” Pa smo otvorili kapije neba sa vodom pijućo. (Al-Qamer, 10-11)
On Uzvišeni je rekao o svom Poslaniku Zun-nunu (Junusu) , alejhi sellam:
وَذَا النُّونِ إِذْ ذَهَبَ مُغَاضِبًا فَظَنَّ أَنْ لَنْ نَقْدِرَ عَلَيْهِ فَنَادَىٰ فِي الظُّلُمَاتِ أَنْ لَا إِلَٰهَ إِلَّا أَنْتَ سُبْحَانَكَ إِنِّي كُنْتُ مِنَ الظَّالِمِينَفَاسْتَجَبْنَا لَهُ وَنَجَّيْنَاهُ مِنَ الْغَمِّ ۚ وَكَذَٰلِكَ نُنْجِي الْمُؤْمِنِينَ
I Zun-nunu, kad ode srdit, tad je mislio da nećemo imati nad njim moć – pa je dozivao u tminama: “Nema boga osim Tebe, slava neka je Tebi! Uistinu, ja sam od zalima.” Tad smo mu se odazvali i izbavili ga iz jada. A tako spašavamo vjernike. (Al-Enbijja, 87,88)
Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem je rekao: „Dova je ibadet“. (Ebu Davud)
Takođe je rekao: „Najnemoćnija osoba je ona koja je nemoćna da uči dovu“. (Bilježi Abd al-Ghani al Makdisi u „al Du’a, sahih)
Priroda smutnje je da u njoj stvari postanu tamne, lice istine postane nejasno i zbuni mase, osim onih koje Allah zaštiti i kojima se smiluje.Tako od najvećih uzroka spasa je pridržavanje i ostajanje postojanim u vjerovanju u Allaha, traženje utočišta kod Njega, dozivanje Njega i traženje Njegove pomoći; jer On je taj koji je rekao u hadisu kudsijju: „O robovi Moji, svi ste vi u zabludi osim onoga kojeg Ja uputim, pa tražite da vas uputim i Ja ću vas uputiti.“ (Muslim)
Ebu Seleme ibn Abdur-Rahman ibn Avf: „Upitao sam Aišu, majku vjernika, ‘Šta je Poslanik sallallahu alejhi ve sellem, imao običaj učiti kada bi započeo svoj noćni namaz?’ Ona je rekla, ‘Ako bi ustao da klanja u noći, on bi na početku svog namaza izgovorio: „“O Allahu, Gospodaru Džibrila, Mikaila i Israfila, koji znaš vidljivo i nevidljivo, Ti si Onaj koji presuđuje među Svojim robovima u stvarima u kojima se oni razilaze. Uputi nas na Istinu u odnosu na stvari oko kojih postoji neslaganje sa Tvojim dopuštenjem. Ti upućuješ koga Ti hoćeš na pravi put.” (Muslim)
Dakle , uputa ka istini i ispravnom sagledavanju stvari u vremenima smutnje je od Allahove milosti i poklon od Njega.
Uzvišeni Allah kaže:
فَهَدَى اللَّهُ الَّذِينَ آمَنُوا لِمَا اخْتَلَفُوا فِيهِ مِنَ الْحَقِّ بِإِذْنِهوَاللَّهُ يَهْدِي مَنْ يَشَاءُ إِلَىٰ صِرَاطٍ مُسْتَقِيمٍِ
Pa je uputio Allah one koji su vjerovali onom u čemu su se razilazili od Istine, s dozvolom Svojom; a Allah upućuje koga hoće putu pravom.(Al-Beqare, 213)
Ibrahim at-Tejmi bi imao običaj govoriti: „O Allahu, zaštiti me Tvojom vjerom i Sunnetom Tvog Poslanika od razilaženja sa Istinom, od slijeđenja strasti, od puteva zablude, od sumnjivih stvari i od zastranjenja i rasprave.“
Ebu Hurejra, radijallahu anhu je rekao: „Nastupit će smutnja od koje vas neće ništa zaštititi osim dove poput dove utopljenika.“ (Musennef, Ibn Ebi Šejbe)
Huzejfe ibn Jeman, radijallahu anhu je rekao: „Doći će vrijeme ljudima kada niko neće biti spašen osim onaj koji dovi dovom kao da se topi u vodi.“ (Hiljat al-Evlija)
Jahja ibn Se’id: „Čuo sam da je Abdullah ibn Amir ibn Rabi’a klanjao u noći kada su ljudi bili ispunjeni smutnjom, a potom je zaspao. U svom snu mu je rečeno: „Ustani i traži od Allaha da te spasi od smutnje baš kao što Njegovi dobri robovi traže da budu spašeni.“On je ustao i klanjao, preklinjući Allaha…i tako nije izašao osim u ćefinima. (t.j. Allah mu je uzeo dušu i spasio ga smutnje) U drugoj predaji njegov sin je rekao: „Kada su ljudi postali zaokupljeni sa Osmanovim ubistvom moj otac je ustao i klanjao u noći. On je rekao: ‘O Allahu, sačuvaj me smutnje čime god si spasio Svoje dobre među Tvojim robovima’. I tako on nije napustio svoje mjesto sve dok nije bio iznešen u ćefinima (t.j. umro je).“
Avn ibn Abdullah ibn Utba je rekao: „Tokom smutnje koja se desila za vrijeme Zubejra, mi smo prošli pored čovjeka u vrtu Egipta koji je sjedio tužan, demoralisan i plakao je. Pravio je znakove u zemlji sa nečim što je imao. Podigao je svoju glavu kad ono to je bio radnik koji je proganjan. On (drugi čovjek) ga upita: ‘Zašto te vidim tako tužnog i obeshrabrenog?’ On odgovori: ‘Ništa’. On reče: ‘Da li je to zbog ovog svijeta? Ako je tako pa doista je ovaj svijet privremen i prolazan, i dobri i zli ga jedu. Ili si zabrinut zbog Ahireta? Ako je tako onda doista je Ahiret istinito obećanje u kojem će Istina biti razdvojena od zablude.’ Avn reče: ‘On ga je nastavio podsjećati sve dok nije spomenuo da ahiret ima linije poput onih na komadu mesa, ko god ih promaši, promašio je istinu.’
Potom je depresivni čovjek rekao kao da je iznenađen ovim riječima: ‘Ja sam zabrinut za muslimanima.’ On reče: ‘Doista, Allah će te spasiti zbog tvoje brige za muslimanima. Traži od Njega, jer ko je taj koji od Allaha traži a da mu On ne daruje? Ili Ga doziva, a da se On ne odazove? Ili se oslanja na Njega, a da mu On nije dovoljan? Ili se preda Njemu, a da ga On ne spasi?’
Tako sam ja (Avn) počeo doviti govoreći: ‘O Allahu spasi mene i spasi druge od mene.’Potom on reče: ‘Zatim je smutnja umrla i radnik uopće nije bio pogođen njom.’ (Hiljat al-Evlija)

Prof Medisa Dedovic